 pomenik
Neznanom Umetniku je peti i po
album beogradskog dark-elektro projekta ALONE.
pro CDr | kolor buklet sa
tekstovima | oko 50 minuta.
Sniman 2008-2010 u "Vitebsk 1920" studiju, objavljen Decembra 2010.
Neobično lagan i romantičan, inspirisan neotkrivenim nasleđem novog
talasa i apstrakcijom domaćeg memorijalnog vajarstva.
1. CELESTIAL
2. BLUE BEAM
3. ALTRUIZAM ANONIME
4. THE NAMELESS KIND
5. AN UNREAD NOTE
6. NEMUŠTA PESMA
7. NIJE KRAJ
8. MONUMENT OF AN UNKNOWN
ARTIST
9. [untitled]
10. AWAY
Kao novogodišnji poklon, i likovni
prilog albumu, Alone Vam daruje galeriju
12 pejzaža za
desktop - 'monumentalni' kalendar za 1960 i 1983
[kompatibilan sa 2011] u klasičnom i widescreen formatu:
Album po ceni od 500 dinara
[uključujući poštarinu unutar Srbije] možete naručiti putem mejla 
Alone se posebno zahvaljuje
prijateljima koji su gostovali na albumu:
Tina i Dunja Milošević
- vokali na Blue
Beam
Igor Petrušić -
vokali na Altruizam
Anonime
Andrej Vojković -
bas u An Unread
Note
Aleka - "Poreklo nepoznato"
Nikola Cakić -
inžinjer u An Unread
Note
Autor je
pristao da
rasvetli ključne tačke albuma u tekstu koji sledi:
ALONE:
APOLOGIJA NOVOG ALBUMA
DISKLEJMER SUJETE
-"ovo nije povratak -
ovo je odlazak u nepoznato"
tim rečima se završio prethodni, peti alone album, aeon wave
iz 2007, najneobičniji od svih do tada. ako je neko primetio i slučajno
upamtio to obećanje, verovatno će biti zatečen novim alone albumom.
umesto da se otisne još dublje u kosmos sa mesta do kojeg je aeon wave stigao, 'spomenik neznanom umetniku' je
ispao tako neočekivano... romantičan!? pa čak i - lagan.
šta se desilo sa "odlaskom u nepoznato"???
uveravam vas da nema razloga za paniku, pilot našeg broda i dalje
odlučno vodi ekspediciju ka spoljnim granicama poznatog svemira. a do
sada bismo se već našli na tom nepoznatom mestu, na šestom albumu... da
nam se usput nije ukazala potreba za jednim vanserijskim, "petim i po"
albumom, koji predstavlja izlet u - čistu sentimentalnost.
katalizator za ovu neočekivanu 'sentimentalnu devijaciju' je bilo
otkrivanje bezbroj opskurnih muzičkih projekata iz ere novog talasa.
fasciniran, omamljen i inspirisan neiscrpnošću neotkrivenog blaga
kasetne i DIY kulture osamdesetih, ponovo sam osetio jednu staru strast
- protivnu mojim uobičajenim grandioznim umetničkim ambicijama - strast
za lakim i jednostavnim stvaranjem, direktnim i nepretencioznim, čak
naivnim i detinjastim. međutim, kad god bih pokušao da se prepustim toj
podmlađujućoj želji za jednostavnošću, isprečila bi se moja
grandiozna sujeta, koja mi retko dopušta komfor stvaranja
sentimentalnih i skromnih dela. srećom, uspeo sam da je prevarim
trik-pitanjem: ima li većeg izazova za megalomana od - jednostavnog
dela?
sujeta nije imala kud, morala je da mi odreši ruke. čak i ona priznaje
da je pošteniji čovek koji objavljuje sva svoja dela, od najvećih do
mizernih, nego čovek koji svoje kreacije strogo selektuje i vrši
autocenzuru, u nastojanju da impresionira "genijalnošću". ako su
umetnička dela odlivci duše koliko i intelekta, nije dovoljno da budu
samo promišljena, već i - u srcu doživljena.
otud - neplanirani sentimentalni među-album :)
PORUKA U BOCI
isprva zamišljen kao omaž anonimnim stvaraocima čija dela nikada nisu
bila, niti će biti otkrivena, album je tokom svog spontanog nastanka
produbio i proširio svoju temu u misao o metafizičkoj nemogućnosti
uspostavljanja bilo kakvog kontakta. pesme na albumu su izgubljene u
etru, između bića i njihovih svetova, balade ispisane i u bocama
poslate, bez naznačenog primaoca. tu više nisu suštinske samo
anonimnost i opskurnost autora i poruke, već i opskurnost primaoca
poruke, odnosno bezizglednost za uspostavljanje komunikacije između dva
sveta, dve puste planete, dve osobe. ostaje nam samo golo nadanje da
ćemo u noći naići na nekog, nadanje tako slično izgubljenim sudbinama
novog talasa, zaboravljenim kasetama koje nam danas poput boca sa
porukama stižu u ruke, ko zna odakle.
odmah moram naglasiti da je čežnja alone-ovih poruka u bocama mnogo
šira od ljubavne. pesme sa novog albuma su najpre ode čežnje za novim
horizontom, za novim iskustvom, za begom iz pustoši, a više od svega –
ode čežnje za čudesnim. osećaj hipnotičke privlačnosti svega što nam
nije ni lepo ni ružno ni jasno, već - potpuno strano, poput razglednice
izvan ovog sveta, koja u nama raspiruje ohrabrujuću slutnju da novi,
sasvim drugačiji svetovi mogu biti otkriveni.
u mističnim vrhuncima otuđenosti, kada osetimo da sve, ama baš sve oko
nas, postaje strano i apsurdno, to osećanje nas može uništiti... ali
nas može i spasiti. jer u trenutku kada naš svet izgubi smisao, mi smo
se našli u novoj, nepoznatoj stvarnosti, ispunjenoj beskrajnim
izobiljem stranog i - čudesnog. to spasonosno iskustvo je bezmalo
religiozno i mi se, u euforiji novostečenog neznanja, počinjemo diviti
i klanjati svevišnjem umetniku, čiju suštinu definišemo upravo kao
"stranost", i doslovno počinjemo da obožavamo sve što ne razumemo.
POREKLO: NEPOZNATO
u pokušajima čoveka da doživi čudesno i obrati se tvorcu, voljenima,
mrtvima i nerođenima, nastajali su ništa manje čudesni spomenici. ti
monumentalni betonski odlivci intelekta i duše, večniji od svih
tvoraca, nisu li oni zapravo međa svetova? njihova apstraktna tela koja
vidimo gde probijaju naš pejzaž, ponekad će nam se učiniti kao samo
najdalji kraci struktura čije titanske razmere nisu mogle da stanu u
kosmos kojem pripadaju.
kako bilo, duh uklesan u spomenik, ne ostaje u njemu zatočen. jer
spomenik nije sam kamen, već pejzaž koji ga sadrži. duh u kamenu
postaje dodatna funkcija prirodnog uticaja kojim pejzaži oblikuju naše
unutrašnje prostore. praktično, spomenici su "odašiljači", a priroda
"pojačivač" duha, kroz vreme i prostor. mnogi od vas koji su odrastali
u hladu soc-apstraknih spomenika stare jugoslavije znaju o čemu
govorim. arhetipske koliko i futurističke, te gromade su bile ništa
drugo do emocionalni temelji za izgradnju novog duha, pre kojeg nikakva
nova ideologija ne bi mogla da zaživi.
danas, pošto su vetrovi oduvali čak i uspomene na ideologiju [kako se
to uopšte zvalo? ko zna, nije ni važno...], duh spomenika još je jači i
jasniji: epski, herojski, ali kosmički i - tuđinski. ostavljeni sebi,
sami u prirodi, spomenici žive svoj večni život poput homunkulusa
oslobođenih iz nekog nedovršenog eksperimenta. njihov duh je ono što je
nadahnulo viziju mog albuma - priroda nastanjena samo okamenjenim
gromadama anonimnih duhova.
dakle, eto još jednog arheološkog komada muzike, još jedne krhotine
nekog duha, rođenog-i-sahranjenog pod naslagama infosfere, za
istraživače u nekoj nepoznatoj budućnosti...
osim ako se pre te budućnosti naslage ne budu nekako fosilizovale u
jedinstveni sloj informatičkog dubriva za nove kreacije.
hej, ni to ne zvuči loše!
i da, ako pakujete muziku sa kojom ćete se odseliti na pustu planetu...
ovaj skromni album vam verovatno neće biti dovoljan.
|
