”Olà hombres! Donde es la playa?”
”Que?!”
”La playa? Le beach? Donde es ze beach, Tommy?”
”No comprendo hombre!”
”La playa es una muchacha mucha mucha beautiful! Tu quieres la playa, no?”
”Tu es loco muchacho!”
”Si mi compadre, loco in amor de playa! Me gusto playa muy bien! Muy muy muy bien!”
”Sienta te! Si, yo penso ella es una mujer linda.”
”Ah, tu conosces la playa then? Chica es muy dulcita! Pass that bottle over cabron!”
”Ojos poderosos, el pelo negro como una gitana! Mujer peligra!”
”Si, si, mi amigo cariño, tu hablas palabras veridas! Jijijiji, como frejo es esta cervesa! Muy bien a beber!”
”Muchas gracias amigo. Salud!”
”Salud! Hasta Siempre! Ska! Ska! Ska! Pij, pij dok ne popiješ sve!”
”Que tonto!”
Ovako je nekako, ako me sjećanje ne vara, a češće me vara nego ne, tekao naš pijani razgovor s članovima Argiesa u bekstejđu Vintage bara nakon njihovog netom svršenog nastupa, i to pod budnim i zgroženim okom meštra ceremonije Tomija Phantasme. Ovi simpatični Argentinci (Argies je pogrdni naziv kojim su Englezi častili Argentince za vrijeme Falklandskog rata) ponovo su svratili u naš glavni grad da bi promovirali svoj najnoviji, 12 po redu (!), album ”Bailando En Mis Zapatos”, čemu baš i nije prisustvovao velik broj ljudi. Sjećam se da su Argies nekoć na zagrebačkoj pank sceni bili prilično cijenjen i popularan bend, iako sad kad tu popularnost trezveno sagledam kroz lupu godina i priličnog iskustva pohađanja scenskih gigova, čini mi se da je to bilo više zbog egzotike njihovog latinoameričkog podrijetla koje je u trens bacalo sve ovdašnje skvotere i atakuše napaljene na subkomandanta Marcosa, Zapatu i Chea, nego zbog kvalitete njihove glazbe. Argies su, ne lažimo se, tipičan latinoamerički bend koji u svojoj glazbi spaja himničnost Clasha, veselu revolucionarnost Mano Negre i poletni ska Specialsa ili Skalariaka, uz pokoji rockabilly ulet, što samo po sebi nije loše, no nema tu neke orginalnosti, niti pretjerane pamtljivosti. Čista copy-paste generika, a takvih wannabe revolucionarnih bendova ima svako južnoameričko selo, od vrha poluotoka Guajira sve do Ognjene zemlje i rta Horn.
No ono što me najviše iritira u nastupu Argiesa jest činjenica da za bend koji je izbacio 12 albuma dečki imaju nevjerojatno velik broj obrada u repertoaru, u rasponu od nezaobilaznog Clasha, preko svih mogućih poznatih i manje poznatih španjolskih, talijanskih i čijih već revolucionarnih pjesama (lijepo je bilo od pjevača Davida Rosaria da legendarnu ”Bella Ciao” posveti preminulom drugaru po mikrofonu Tusti), pa sve do potpuno bezvezne i nepotrebne obrade ”Rasputina” od Boney M. Boney M zaboga! Volim i svesrdno podržavam humor i sprdanciju u panku, ne može to biti konstantno i 100% ozbiljno sloganiranje o pravima radnika, žena, djece, LGBT osoba, radnica u Konzumu i ostalih obespravljenih, proklinjanje korumpiranih političara, jebanje majke muriji i vojsci, deranje na mesožderne kasape krava, ovaca i ostale stoke sitnog i krupnog zuba, drvljenje i kamenovanje mizoginih, šovinističkih, kapitalističkih, neoliberalnih, radničkom krvlju utovljenih svinja s Wall Streeta i ostalih centara moći; uostalom vrlo je malo bendova čak i u panku znalo jasno, suvislo i bez patetike izraziti svoje stavove (Clash, Crass, rani Kennedys-i), i zato su humor i zajebancija, po mom neskromnom mišljenju, dobrodošla protuteža, pa čak i poželjni medij kroz koji bi svi ti novi Marxi, Lenjini i Strummeri trebali provlačiti svoje ideje o boljem i pravednijem svijetu, ali obrađivanje Boney M je humor na razini onog kojeg možemo pronaći u serijama poput ”Stipe u gostima” ili ”Puna kuća”. Davide i ekipa ostavite se toga, imate jebenih 12 albuma pjesama za izvodit uživo, pustite to karaoke cirkusarenje bendovima koji nemaju vlastitog materijala niti koliko je crno pod noktom pa nužno popunjavaju minutažu na pozornici obradama Mate Miše, Manuta Čaaa, Boney M i sličnih obradama podložnih i raji pitkih likova. I da, sretan vam 30. rođendan! ¡Salud!
Nenad Lukač
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.